Етнолошка обрада појма "ЗАДУШНИЦЕ" - Милина Ивановић-Баришић

(Лингвистичку обраду појма "задушнице" можете погледати овде.)

 

Задушнице представљају дан посвећен сећању на умрле сроднике, време општег помена покојника који се обавља у кући, цркви или на гробљу. Према старијем веровању, које је било познато и Старим Словенима, у пролеће и у јесен душе покојника долазе из загробног у свет људи, у походе својима, тражећи од њих јела и пића. Сећање на мртве је установљено у давној старини како би се избегао њихов гнев и освета.  У свакој породици су тако сваке године приређиване гозбе за душе предака, а овај обичај је опстао до данас. Поштовање мртвих је још увек познато и код српског народа, а исказује се посебно у задушним данима, данима посвећеним сећању на сроднике. Задушнице се почињу давати након навршавања године од покојникове смрти, а настављају се док траје сећање на њега.
Задушнице су у суботу јер се субота у народу поштује као задушни дан намењен мртвима. У неким местима у Србији задушнице се приређују у петак или у оба дана, петак и суботу. Православна црква је установила дане за задушнице и има их неколико: Зимске задушнице (пред Месне покладе, тј. пред Велики пост), Духовске задушнице (пред Духове / Свету Тројицу), Михољске задушнице (пред Михољдан) и Митровске задушнице (пред Митровдан). Као задушни држи се и други дан Ускрса (Мали Ускрс), или први понедељак после ускршњих празника познатији као Побусани понедељак / Побушени понедељак. Михољске и Митровске задушнице имају фиксиран датум, док датум осталих зависи од времена прослављања Ускрса. 
Обредне радње током задушних дана подразумевају паљење свећа (што је повезано са представом да њихова светлост осветљава пут у подземни свет), симболично „храњење душа“ (дељење задушног јела комшијама и сиротињи), преливање гробова вином за душе покојника, кићење гробова зеленилом и цвећем.
Задушнице су у прошлости представљале дане „гозбе“ за мртве, па је припремљена храна углавном усклађена са празником са којим су повезане. Жене припремају одређене врсте јела и пића, а на саме задушнице пале свеће за сваког покојника, или једну за све умрле. Свештеник држи парастос свим умрлим становницима места. Поред јела и пића, у цркву се доносила и читуља са именима умрлих чланова породице који се помињу током молитве за мртве. Свештеник помен мртвима држи и на гробљу. За све обреде задужене су жене (припремање хране, излазак на гробље, намењивање хране мртвима, дељење за душу на гробљу или код куће).
За задушнице су обавезно припремани мали хлебови бабурице у облику равнокраког крста, који су намењивани мушким покојницима, а округли хлебови без кракова са утиснутим „словом“ (дрвени печат), женским.

Литература: Шпиро Кулишић, Петар Ж. Петровић, Никола Пантелић, Српски митолошки речник, Београд: Етнографски институт САНУ − Интерпринт, 1998; Слободан Зечевић, Култ мртвих код Срба, Београд: Вук Караџић – Етнографски музеј, 1982; Миле Недељковић, Годишњи обичаји у Срба, Београд: Вук Караџић, 1990; Мила Босић, Годишњи обичаји Срба у Војводини, Нови Сад: Војвођански музеј –  Прометеј, 1996; Словенска митологија – енциклопедијски речник, Београд: Zepter Book World, 2001.